Blog#7 : Prave porodične vrednosti

Prave porodične vrednosti:

Ljubav,Laž,Smrt,Obmana,Radost…

I poglavlje

Pre početka

U ne tako dalekoj budućnosti, jedne letnje, kišne, olujne noći, Lena je sva uplakana I vidno uzrujana sela u kola sa pištoljem u ruci pošla u nepoznatom pravcu veoma velikom brzinom. Prolazila je putem, izašla iz grada, a da joj nijedna kola nisu prošla u susret.

Odjednom se zaustavlja na nekom parkingu pored gustog šumarka. Uzela je pištolj, izašla iz kola, prišla gepeku, otvorila ga i povikala: „Skote, odmah izlazi napolje!“, uperavajući ga ka Vladi, njenom suprugu.

„Lena, nemoj, molim te. Ti znaš da sam te uvek voleo najviše na svetu, nego išta!“, uplašeno je izgovarao Vlada. –„Prekini! Rekla sam ti da izađeš.“, odgovorila je ona.

Kako je Vlada izašao, Lena mu je govorila da krene duboko u šumu. Odjednom ga je ona udarila iz sve snage pištoljem u leđa. Istog trenutka Vlada je pao na blatnjavu zemlju, a Lena je krenula da plače.

Jecajućim glasom,“Kako si smeo da mi uradiš ONO?! Ako se nisi pitao šta će biti sa mnom, kako je moguće da nisi razmišljao o našoj deci?! Sramoto jedna!!!“, govorila je Lena.

–„Oprosti mi Lena, molim te! Znaj da nisam imao izbora. Bio sam primoran na to. Da sam se ja pitao nikad ne bih pristao na to. Veruj mi, sve ćemo sada srediti i bićemo zajedno, zauvek, od početka do kraja! Samo te molim da skloniš to čudo pre nego što nego nastrada bez potrebe. Oprosti mi, molim te!“

I dalje držeći uperen pištolj ka Vladi, Lena je sve više postajala uznemirena dok ga je slušala. Kada je prestao da govori, ona je naprasno počela da se smeje, baš onim smehom koji je privukao Vladu i rekao mu da joj priđe kako bi se upoznali. Na trenutak je stala i vrlo ironičnim glasom ga pitala: „Nisi imao izbora?! Ko te je primorao? Pa ti si oduvek bio sam svoj čovek. Čak ni ja nikad nisam mogla da te odvratim od bilo koje tvoje odluke. Sada je kasno za izvinjenja. Ti nisi svestan kroz šta sam ja sve prošla, kako bi sve bilo u nekim okvirima normalnog. Ne znaš šta sam sve uradila za našu decu. Sada neko mora da strada!“

Zatvorenih očiju Vlada je preklinjao Lenu da ne čini ništa zbog čega posle može zažaliti. Najednom je čuo pucanj, ali ništa nije osetio. Otvorio je oči I video Lenu, kako ranjena leži na prljavoj zemlji po kojoj se razlivala njena krv. Brzo ju je uzeo u naručje i krenuo da je nosi u kola, a potom u najbližu bolnicu. Vlada neuspešno pokušava da upali auto, lupa glavom o volan i govori sebi kako će, u slučaju da izgubi Lenu, ljubav svog života, to bi samo njegova krivica.

Izlazi napolje u nadi da će zaustaviti neki auto, kako bi zamolio da ih odveze do najbliže zdravstvene ustanove, ali putem ne prolazi ni jedan. I kada je već pomislio da je izgubio Lenu, Vlada je čuo neki zvuk koji podseća na sirenu automobila, pogledao je malo u daljinu I primetio neki trošni kućerak, a odmah iza njega i jedan auto.

Svom snagom je potrčao do tamo, u nadi kako će mu neko pomoći. Kada je stigao, Vlada se sledio. U autu je sedeo Lenin brat Todor.